Aktuelni i bivši izaslanici govore za BBC o strahovima i frustraciji tokom pokušaja da obavljaju svoj posao u Moskvi.
Pod neprestanim nadzorom, izolovani i sve odsečeniji od zemlje koju su poslati da razumeju, zapadne diplomate u Moskvi pokušavaju da održe ambasade funkcionalnim - i diplomatiju u životu - dok se odnosi sa Rusijom kvare, a rat uporno produžava.
Krajem leta 2022. godine, jedan evropski diplomata je sleteo na moskovski aerodrom Vnukovo da preuzme dužnost kao ambasador njegove zemlje.
Nije očekivao lak početak.
Posle ruske invazije na Ukrajinu, odnosi Moskve sa zapadnim zemljama su se raspali; tokom tih meseci, kontakti su uglavnom bili svedeni na razmenu protestnih nota i proterivanje diplomata.
Uprkos ovome, novi ambasador nije odbio naimenovanje, verujući da je održavanje kanala za komunikaciju sa Kremljem posebno važno u ratna vremena.
„Odlučio sam da se žrtvujem za tim“, objašnjava on.
Ostavivši porodicu kod kuće, otputovao je za Moskvu.
Čim je stigao, vlasti su ga obavestile da ima dve nedelje da podeli otkaze većini lokalnog osoblja.
Osoblje ambasade već je bilo smanjeno neposredno pre njegovog dolaska, jer je nekoliko diplomata proterano iz Rusije iz odmazde za slična proterivanja ruskih diplomata.
„Veoma topao doček“, rekao je diplomata ironično (pristao je da govori o radu u Rusiji samo pod uslovom da ostane anoniman).
Posledično, novi ambasador se zatekao kako radi bukvalno sam u ambasadi koja je prethodno upošljavala na desetine ljude; u ono vreme, osoblje je činio još samo jedan diplomata.
„Osećao sam se izuzetno usamljeno“, kaže on.
Količina posla takođe je bila iscrpljujuća.
Ubrzo nakon dolaska diplomate, Vladimir Putin je naredio aneksiju ukrajinskih regiona i najavio nacionalnu delimičnu mobilizaciju, izazvavši egzodus mladih ljudi sposobnih za vojsku iz Rusije.
Analiziranje takvih sudbonosnih događaja u zemlji domaćinu jedna je od primarnih dužnosti jednog diplomate.
Ambasador je morao da sakuplja informacije o razvoju situacije skoro bez ikakve pomoći — „pojačanje“ od kuće stizalo je tek za mesec dana zbog problema sa dobijanjem viza.
Uslovi koje je opisao ambasador možda deluju kao ekstremni za jednog diplomatu njegovog ranga.
Ali od zime 2022. godine, oni su postali realnost za skoro svakoga poslatog u Moskvu da zastupa zemlje koje je Rusija označila kao „neprijateljske“.
'Očekujte prisluškivače, očekujte kamere'
U intervjuu iz 2026. godine, Kenet Dekleva, bivši viši lekar-diplomata pri američkom Stejt departmentu, rekao je da diplomate poslate u Moskvu često doživljavaju veće nivoe stresa od onih koji služe u zonama sukoba ili na mestima sa većom stopom kriminala.
„Biti u ambasador u Rusiji je verovatno najteže zaduženje moje karijere“, priznaje Lin Trejsi, koja je 2023. godine postala prva žena u istoriji koja je služila kao američki ambasador u Rusiji držeći taj položaj sve do penzionisanja 2025. godine.
Tokom njene 30-godišnje karijere, pored Rusije, Trejsi je radila u Jermeniji, nekoliko centralnoazijskih zemalja i u Pakistanu, gde je preživela oružani napad 2008. godine.
A opet, obavljanje posla u Pešavaru, čak i pod stalnom fizičkom pretnjom, pokazalo se lakšim.
„Tamo sam se osećala da su stvari još uvek pod mojom kontrolom“, priseća se ova diplomatkinja.
„Mnoge stvari bile su u okvirima naše moći da ih ublažimo. Ono što je Moskvu učinilo težom je visoki nivo neizvesnosti.“
Glavni izvor ove neizvesnosti, prema rečima Trejsi i drugih diplomata koji rade u Moskvi, bio je stalan pritisak ruske kontraobaveštajne službe.
Nekoliko njih je pristalo da razgovara o ovome samo pod uslovom da ostanu anonimni kako bi zaštitili kolege koje još rade u Rusiji.
Diplomate poslate u Moskvu oduvek su se suočavale sa ekstremnim pritiskom bezbednosnih službi, poznatijih u Rusiji kao „siloviki“ („ljudi od sile“).
Tokom sovjetske ere, agenti KGB nadzirali su strance koji rade u ambasadama koristeći „špijunsku prašinu“, poklone opremljene uređajima za prisluškivanje i bubicama postavljenim unutar diplomatskih misija.
Osoblje sovjetske ambasade obično je aktivno učestvovalo u nadzoru.
Diplomate su ponekad bile napadane takozvanim „slatkim zamkama“, mladim muškarcima i ženama poslati da otpočnu ljubavne veze sa strancima.
Američki diplomata Alan Mastard, koji je služio kao zamenik atašea za poljoprivredu u američkoj ambasadi u Moskvi krajem 1980-tih, kaže za BBC da su ga u ono vreme službenici obezbeđenja upozoravali da moglo da ga prati čak dvadesetak ljudi tokom obične šetnje kroz grad.
On je retko lično primećivao tu pratnju, mada je ona ponekad namerno bila primetna.
„Ponekad žele da znate da su prisutni“, objašnjava on.
„Bio je to oblik zastrašivanja.“
Diplomate su se takođe suočavale sa direktnijim uznemiravanjem.
Mastard se priseća kako se vraćao sa zimskog odmora da bi zatekao prozore stana otvorene, sa vodovodnim cevima koje su popucale na niskim temperaturama, ili frižider i zamrzivač isključene iz struje.
Jednom prilikom je u njegov auto na benzin bio sipan dizel.
A opet, čak i tad, kaže Mastard, diplomatski rad je delovao značajnije nego danas: i Vašington i Moskva su smatrali da su prioritet nesporazumi koji bi mogli potencijalno da dovedu do nuklearnog rata.
Prema rečima nekoliko diplomata, rad u Rusiji postao je lakši posle pada Sovjetskog Saveza, ali su se uslovi postepeno ponovo kvarili pod Vladimirom Putinom.
Oni kažu da su aktuelni nivoi pritiska sa kojima se suočavaju zapadnjaci danas uporedivi samo sa Hladnim ratom.
Ruska državna televizija pružila je uvid u to kako taj pritisak može da izgleda u proleće 2026. godine.
Njen izveštaj bavio se jednim britanskim diplomatom koji je bio proteran iz Rusije nakon što ga je FSB optužio za špijunažu (zvaničnici u Velikoj Britaniji su odbacili optužbe kao „maliciozne" i „potpuno neosnovane“).
Prilog se sastojao od ekstenzivnih snimaka sa skrivene kamere koji sugerišu da su ga snage bezbednosti pratile skoro neprestano, snimajući sve, od njegovih trčanja na obalama Moskve i kros-kantri skijanja do sastanka sa ruskim ekonomistima i biznismenima.
Bivši evropski ambasador priseća se kao je, pre nego što je otputovao za Moskvu, bio upozoren kod kuće: „Očekuj uređaje za prisluškivanje, očekuj kamere u svakoj prostoriji kuće.“
Jedan drugi evropski diplomata koji i dalje radi u Rusiji opisuje stalni nadzor kao sastavni „deo njegovog svakodnevnog života“.
Pritisak postaje još očigledniji tokom putovanja van Moskve, kaže on.
Neke diplomate se suočavaju sa formalnim zabranama putovanja takođe: na primer, osoblje američke ambasade ne može da putuje izvan prečnika od 40 kilometara oko Moskve bez dozvole.
Slična ograničenja važe za ruske diplomate u Sjedinjenim Američkim Državama.
Za razliku od sovjetske ere, službe bezbednosti sada imaju elektronska oruđa na raspolaganju, kažu diplomate za BBC, koja im omogućuju da prate strance preko telefona i drugih naprava.
Ali staromodni fizički nadzor ostaje alatka pritiska takođe, ponekad vrlo otvoreno.
Bivši nemački ambasador Aleksander Graf Lambsdorf, koji je služio u Rusiji do leta 2026. godine, priseća se kako je putovao u Nižni Novgorod na sastanak sa učiteljima nemačkog.
Za večerom su razgovarali o kulturi i književnosti.
„Dva potpuno neupadljiva mlada čoveka sedela su odmah do nas, a jedan od njih je namestio mobilni telefon tako da snima čitav naš razgovor“, rekao je Lambsdorf za Der Špigel.
Napetosti su se ponekad pretvarale u fizičke obračune.
U Vladivostoku u leto 2026. godine, jedan zaposleni u delegaciji EU u Rusiji bio je napadnut od neidentifikovanih napadača.
Špigel je javio kako se sumnja da su napadači imali veze sa bezbednosnim službama.
Pjer Levi, bivši francuski ambasador u Rusiji (2020–2024), kaže za BBC da je bio zaštićen od direktnog kontakta sa silovikijima zato što je živeo u krugu ambasade.
„Ali neki ljudi iz mog tima bili su zastrašivani i izlagani pretresima stanova“, kaže on.
Drugi bivši ambasador je morao da s nosi sa pokušajem regrutovanja dvoje zaposlenih Rusa.
Pripadnici FSB-a zahtevali su da ovi prijavljuju sve što se dešava u diplomatskoj misiji, ali su službenici umesto toga obavestili ambasadu.
„Na kraju smo bili prisiljeni da ih otpustimo, zato što bi se inače suočili sa nekom vrstom krivičnog gonjenja“, kaže osoba.
Odluka o otpuštanju osoblje koje nije ni krivo ni dužno teška je za jednog diplomatu - još teža od trpljenja atmosfere zastrašivanja.
BBC je tražio od ruskog Ministarstva spoljnih poslova da komentariše ovaj i druge incidente, ali nije dobio nikakav odgovor.
„Moskovska pravila“
Vol strit žurnal je 2023. godine pisao da su se američke diplomate koje rade u Moskvi ponekad vraćale kući i zaticale kako je neko — navodno pripadnici FSB-a — upadljivo premeštali nameštaj ili uzimali nakit dok su bili odsutni.
Prema izveštaju, diplomate poslate u Rusiju prolaze kroz specijalnu bezbednosnu obuku i uče takozvana „Moskovska pravila“, neformalni skup smernica nastalih tokom Hladnog rata.
Jedno od njih glasi: „Ne osvrći se; nikad nisi potpuno sam.“
Ruski zvaničnici ne kriju previše taj svoj stav.
Oni su otvoreno optuživali diplomate iz „neprijateljskih zemalja“ da se bave „špijunažom“.
Moskva je bila posebna kritična prema zapadnih diplomatama koje iskazuju interesovanje za izlive pobune protiv Kremlja.
Mnogi od njih prisustvuju politički osetljivim suđenjima ili događajima kao što su komemoracije za žrtve sovjetske represije, i prate sudske slučajeve političkih zatvorenika.
Nekoliko ambasadora je takođe prisustvovalo sahrani opozicionog političara Alekseja Navaljnog.
Ruske diplomate koje rade u inostranstvu takođe se žale na pritisak obaveštajnih službi, nadzor i čak pokušaje regrutovanja - optužbe koje je izneo, na primer, bivši ambasador u Americi Anatolij Antonov.
„Ne mislim da su razmere i obim bilo čega što je imalo veze sa nadzorom Rusa ikad moglo da se meri sa resursima i taktikom koji su korišćeni protiv naše ambasade u Moskvi“, kaže Lin Trejsi, bivša američka ambasadorka u Rusiji.
Ne može svako da istrpi taj pritisak.
Jedan bivši ambasador kaže za BBC da je nekoliko članova osoblja iz zapadnih ambasada podnelo ostavku zbog „neprekidne paranoje“.
Čak i nakon što je napustio Rusiju, on je lično nastavio da se osvrće preko ramena nekoliko meseci, pokušavajući da spazi da li ga neko prati.
Drugi diplomata koji je radio u Rusiji kaže da je pokušao da ne razmišlja o stalnom nadzoru.
„Bilo bi mi još teže da sam počeo da mislim o tome“, kaže on.
Nastavio je da provodi slobodno vreme kao i pre, koristeći metro vikendima i ohrabrivao osoblje da radi isto.
Lin Trejsi je takođe savetovala osoblje da izlaze van zidina ambasade i „uživaju u Moskvi i ruskoj kulturi“ - da posećuju muzeje i restorane - uprkos napetostima u odnosima između Amerike i Rusije.
Mnoge diplomate koje su govorile za BBC opisuju kako su, u Moskvi, neprestano doživljavali osećaj nadrealnog.
Gotovo svaki kontakt sa ruskim vlastima i bezbednosnim službama neizbežno je dovodio do sukoba, a opet je izlazak na ulice radi svakodnevnih aktivnosti često bio „normalno“ iskustvo" kakvo može da se doživi u većini velikih evropskih gradova.
„Nisam naišao ni na kakvo neprijateljstvo izvan ambasade“, kaže bivši evropski ambasador.
Prolaznicima je često bilo drago što sreću stranca i, jednom prilikom, jedan neznanac se čak ponudio da mu plati večeru.
'Diplomate su poput generala'
Odnosi između Rusije i Zapada s se kvarili poslednjih godina još pre invazije na Ukrajinu,a diplomate su se sve češće zaticale između dve vatre.
Krajem 2016. godine, Sjedinjene Američke Države su proterale 35 ruskih diplomata.
Bela kuća je saopštila da je ovaj potez usledio kao odgovor na sajber-napade koje Vašington smatra pokušajem Kremlja da se upliće u predsedničke izbore, kao i uznemiravanje američkih diplomata u Rusiji.
Ubrzo posle, Moskva je naložila američkoj ambasadi u Moskvi da prepolovi osoblje za 755 ljudi, sa više od 1.000.
Kriza se naglo produbila 2018. godine, nakon što su bivši pripadnik GRU-a Sergej Skripal i njegova ćerka Julija bili otrovani nervnim agensom novičok u Velikoj Britaniji.
Desetine zapadnih zemalja reagovale su najvećim koordinisanim proterivanjem ruskih diplomata u istoriji, poslavši oko 150 ljudi nazad u Rusiju.
Moskva je uzvratila istom merom.
Ciklus proterivanja se nastavio nakon što su češke vlasti optužile ruske obaveštajne službe u aprilu 2021. godine za učešće u eksplozijama u skladištima municije iz 2014. godine u selu Vrbetice.
Kao odgovor, predsednik Vladimir Putin je izdao ukaz kojim se sastavlja lista zemalja koje Kremlj smatra „neprijateljski nastrojenim“ prema Rusiji.
Na njoj su se isprva nalazile samo dve države - Češka Republika i Sjedinjene Američke Države.
Njihove ambasade bile su glavne mete ove mere, sa novim ograničenjima uvedenim za njihovu sposobnost da angažuju rusko osoblje.
Ruska invazija na Ukrajinu je dovela diplomatske odnose sa Evropom i Sjedinjenim Državama do tačke pucanja.
Desetine diplomata sa obe strane proglašene su nepoželjnim.
Uz pozadinu do tada neviđenih sankcija i podrške Zapada Kijevu, Rusija je proširila listu „neprijateljskih zemalja“ sa dve na desetine njih, među njima sve zemlje članice EU, Veliku Britaniju, Kanadu, Švajcarsku, Australiju, Novi Zeland, Japan, Singapur i Južnu Koreju.
Neposredno nakon otpočinjanja potpune invazije na Ukrajinu, bilo je razgovora oko toga u mnogim evropskim prestonicama, da li da se povuku ambasadori na konsultacije ili da prekinu sa radom u Rusiji potpuno, kaže bivši francuski ambasador Pjer Levi.
U februaru 2022. godine, baltičke države su uradile upravo to i potpuno ukinule diplomatske odnose.
Levi je lično bio ubeđen da što su odnosi između dve zemlje lošiji, utoliko važniji postaje diplomatski rad.
„Sećam se dana invazije ili prvog dana posle - odmah sam se dohvatio telefona da pozovem Pariz i kažem, ovo bi bila greška uraditi zato što će nam biti potrebne diplomate koje rade na terenu“, kaže on.
„I ako budem opozvan radi konsultacija, postoji velika šansa da mi neće dozvoliti da se vratim.“
Francuski diplomata je počeo da radi u Rusiji 2020. godine.
Iako su odnosi između Rusije i Evrope već bili nategnuti u to vreme, tokom njegovih prvih godina u Moskvi učestvovao je u uobičajenim diplomatskim aktivnostima: upoznavanje ruskih diplomata i članova elite, i putovanje širom zemlje.
On naziva sebe 'veoma srećnim' istakavši da su diplomate koje su stigle u Rusiju posle izbijanja rata propustile to iskustvo.
Rat je potpuno transformisao ulogu diplomata, kaže jedna osoba koja je služila kao evropski ambasador u vreme kad je započela invazija.
Pre rata, ambasade su se uglavnom usredsređivale na bilateralne odnose - trgovinu i zajedničke projekte u nauci, poslovanju i kulturi.
Čim je rat započeo, ova vrsta saradnje više nije bila moguća.
Ali to je samo učinilo ambasade važnijim, kaže on.
Zapadne diplomate koje su ostale u Rusiji postavile su sebi nekoliko prioriteta mimo podržavanje njihovih vlastitih državljana i kompanija.
Kao prvo, „neprijateljske“ zemlje su i dalje želele da sačuvaju makar neki kanal za komunikaciju sa ruskim zvaničnicima kako bi mogli da informišu matične prestonice sa tačnom slikom o tome šta se dešava unutar zemlje.
I, možda najvažnije od svega, usredsredili su se na zaštitu osoblja i održavanje njihovih ambasada aktivnim.
'Morali ste da pristupite tome s izvesnom dozom humora'
Tokom karijere, Lin Trejsi je bila poslata u Moskvu nekoliko puta i prisustvovala je raznim fazama odnosa između Amerike i Rusije - na primer, služila je kao zamenica šefa misije u američkoj ambasadi u Rusiji od 2014. do 2017. godine.
Ali prvo je stigla u prestonicu krajem Hladnog rata, usred tadašnje najveće diplomatske krize.
Godine 1986, usred špijunskih skandala i proterivanja na smenu, SSSR je zabranio Amerikancima da angažuju sovjetske građane za rad u ambasadi.
Preko noći je masovna diplomatska misija izgubila stotine članova osoblja.
Dok su čekali zamenu iz SAD, iskusne diplomate su bile prisiljene da peru kola ili istovaraju kamione za dostavu sami.
Trejsi, koja je upravo diplomirala iz sovjetskih studija, stigla je na rad u konzularnoj sekciji ambasade po ugovoru.
Ona kaže da je ovo iskustvo bilo jedan od glavnih razloga zašto je pristala da stane na čelo ambasade 2023. godine.
„Shvatila sam se ambasada nalazi u veoma teškom periodu“, kaže ona.
„A verovala sam da će činjenica da sam imala to iskustvo pri dolasku, da sam znala šta je prethodilo aktuelnom stanju u ambasadi, biti od velike pomoći.“
Sankcije i smanjenje broja osoblja primorali su diplomate da pronalaze načine da održe ambasade u životu.
Na rešavanje rutinskih poslova, svakodnevnih pitanja održavanja — naročito na početku rata — odlazio je ogroman deo njihovih radnih sati.
Uzmite za primer SAD.
Ambasada je ostala sa ogromnim deficitom osoblja u objektu i institucionalnog znanja nakon što je na snagu stupila poslednja zabrana angažovanja stranih državljana.
To je značajno otežalo bezbedno održavanje kompleksa ambasade – objekat koji liči na utvrđenje sa smeštajem i drugom pomoćnom infrastrukturom.
Čak i manji vodoinstalaterski kvar kao što je curenje cevi može da se pretvori u krupan problem.
Finansijski sektor je stvarao drugi skup problema.
Nakon što su ruske banke bile odsečene od SWIFT-a, a Masterkard i Visa napustile zemlju, mnoge ambasade imale su problema sa svakodnevnim rukovanjem troškovima.
Diplomate su pokušale da pomognu jedne drugima.
„Počeli smo da upoređujemo iskustva i da delimo naše najbolje prakse, kako da preživimo sa zamrznutim bankovnim računom i tome slično“, kaže jedan bivši ambasador.
Drugi bivši ambasador se priseća da je, u jednom trenutku, naprosto ostao bez gotovine i nije mogao da plaća osoblje.
Uspeo je da nađe izlaz samo na osnovu puke sreće.
„U ono vreme, jedan diplomata iz druge zemlje bio je proterivan iz Rusije. Pozvao sam ga i rekao: 'Slušaj, ako prodaš kola, postaraću se da dobiješ novac na račun u banci u svojoj zemlji ako budem mogao da kupim rublje'. I tako smo to i uradili“, priseća se ovaj diplomata.
Gotovina je doneta u ambasadu u koferu, a novac je bio prebrojan uz pomoć specijalnih mašina.
„Potpuno je suludo“, smeje se diplomata.
„Ali morali ste da pristupite tome s izvesnom dozom humora.“
U drugim situacijama, nije bilo smešno.
Lin Trejsi se priseća da je, u ranoj fazi, usred finansijskih poteškoća, osoblje ambasade moralo da razmišlja o tome šta će se desiti ako nekome bude bila potrebna hitna medicinska nega.
„Neki od projektovanih medicinskih troškova u hitnim slučajevima bili su prilično visoki. Isplata u gotovini bila je neophodna zato što su sankcije učinile kreditne kartice neupotrebljivim, a ljudi nisu obično držali 5.000 dolara u gotovini kod kuće. Imali smo period kada je bilo zastrašujuće zato što smo se brinuli da će neko suočiti sa kritičnim kašnjenjem ili neće moći da dobije medicinsku pomoć uopšte zato što ne može da je plati“, priseća se diplomatkinja.
Na kraju je ambasada pronašla rešenje, mada je za to bilo potrebno vreme.
'Na vlastitu odgovornost'
Logistika je postala još jedna prepreka normalnom diplomatskom radu.
Pre rata, bilo je nekoliko letova dnevno između Rusije i mnogih evropskih država, dok su Moskva i Sankt Peterburg takođe imali direktnu železničku vezu sa nekim evropskim prestonicama.
Nakon što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu, prosto stizanje do kuće i nazad postalo je mnogo teže, priseća se jedan bivši evropski diplomata.
„Brinuo sam se da će život postati mnogo teži za moje osoblje.“
Bivši francuski ambasador Pjer Levi ističe da su sankcije uvedene zbog invazije na Ukrajinu takođe uticale na ruske avio kompanije, kojima su bile povučene njihove potvrde o bezbednosti.
„Rusija je najveća zemlja na svetu. A vi morate da putujete“, objašnjava on.
„Ali ruske avio kompanije više nisu imale sertifikate. Dakle, to znači da ako letite domaćim letom, čak i Aeroflotom, niste osigurani. Radite to na vlastitu odgovornost.“
U skladu s tim, francuske diplomate su smanjile putovanja zemljom na minimum, stavljajući prioritet na vozove.
Još jedan bivši evropski ambasador priseća se kako su se, tokom vremena krize – kao što je pobuna osnivača Vagnera Jevgenija Prigožina i njegovih boraca – on i njegove kolege pitali da li će uopšte uspeti da izađu iz Rusije u slučaju da hitno moraju to da urade.
„Bilo je prilično zastrašujuće“, priznaje on.
Ali nestašica osoblja je ostala verovatno najveći problem.
Pjer Levi se priseća kako su, u proleće 2022. godine, ruske vlasti proglasile oko 40 njegovih potčinjenih nepoželjnim, među njima i finansijskog administratora i IT specijaliste.
Ova proterivanja nisu bila slučajna, kaže on: ruske obaveštajne službe su tačno znale koji su članovi osoblja ključni da ambasada ne ostane paralizovana.
Suočeni sa manjkom ljudi, ambasadori bi ponekad pozajmljivali osoblje iz prijateljskih diplomatskih misija.
Jedan diplomata se priseća kako ga je šofer iz druge ambasade odvezao do ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
Jednom prilikom kad je diplomata razgovarao o nestašici osoblja sa ruskim zvaničnikom, ovaj ga je savetovao da se previše ne sekira: „Rekao je: 'Makar još uvek imaš kuvara'.“
Zamena osoblja nije bio lak zadatak - delom zbog problema sa vizom, jer su ponekad ruske vlasti mesecima obrađivale zahteve.
Kad je opravdavala ova ograničenja i odlaganja, Moskva se bez izuzetka pozivala na takozvani „princip reciprociteta“.
To znači da se poteškoće sa kojima se ruske diplomate suočavaju u zapadnim zemljama kopiraju izazovima koje čekaju ambasade tih zemalja u Rusiji.
Trejsi priznaje da ruske diplomate koje rade u SAD takođe nailaze na poteškoće.
„Ali stvari na koje smo se mi usredsređivali kad smo odbijali vize i stvari na koje su se oni usredsređivali kad su odbijali vize nisu imale istu težinu“, kaže ona.
Radioaktivan
Sredinom juna, britanski ambasador Najdžel Kejsi je održao tradicionalni prijem da bi obeležio rođendan kralja Čarlsa III.
Iako je kralj rođen u novembru, njegov zvanični rođendan se održava u leto, omogućavajući da se događaji u njegovu čast održavaju tokom boljih vremenskih prilika.
Toga dana, međutim, vreme nije sarađivalo.
Bilo je oblačno, gosti su stigli po laganoj kiši u rezidenciju britanskog ambasadora, direktno preko puta Kremlja.
Ispred vile, dočekali su ih pripadnici službi bezbednosti, desetine aktivista povezanih sa Kremljem sa plakatima koji su glasili: „Prodaju se za siću“ i „regrutni centar za MI6“, i novinari ruskih državnih medija koji su mu izvikivali pitanja.
Jedan gost, koji je pristao da govori o ovom danu samo ako ostane anoniman, opisao je atmosferu oko rezidencije kao „do tada neviđenu“.
Nakon što su se probili kroz kordon gnevnih demonstranata i novinara, gosti su bili usmereni u policijske marice parkirane u blizini.
Policajci koji su nosili telesne kamere snimili su detalje iz njihovih pasoša, pitali su ih ko ih je pozvao u ambasadorovu rezidenciju i da li su imali dozvolu ruskog Ministarstva spoljnih poslova.
Cilj taktike je očigledno bio da obeshrabre Ruse od kontakata sa zapadnim ambasadama — i činilo se da je to funkcionisalo.
Gost koji je govorio za BBC kasnije je odbijao pozive na događaje u nekoliko drugih ambasada zato što „psihičkii nije mogao da se natera“ da prođe kroz isto iskustvo još jednom.
Diplomate koje su govorile za BBC opisuju kontakte sa Rusima - članovima elite, akademicima i kulturnim ličnostima - kao centralne za njihov rad.
Ti odnosi im pomažu da izgrade sliku o tome šta se dešava unutar zemlje u ratu i da jave to svojim vladama.
„Postalo je teže, ali ono što smo čuli i mogli da shvatimo u Moskvi postalo je još važnije za našu prestonicu“, kaže jedan bivši ambasador za BBC.
Posle invazije na Ukrajinu, ruske vlasti su želele da smanje kontakt između zapadnih diplomata i ruskih građana na minimum, koristeći se čak i zastrašivanjem ljudi koji su nastavili da posećuju ambasade „neprijateljskih“ država.
Zvaničnici su bili prvi koji su prestali da održavaju kontakte sa zapadnim diplomatama.
Kontakt je bio uglavnom smanjen na tehnička pitanja koja se tiču aktivnosti ambasade, razmene diplomatskih depeša i poziva u rusko Ministarstvo spoljnih poslova.
Jedan bivši ambasador EU priseća se da je pre februara 2022. godine retko imao posla sa Ministarstvom spoljnih poslova uopšte, preferirajući da se sreće sa zvaničnicima zaduženim za konkretna pitanja u vladinim ministarstvima i regionalnim vlastima.
Rat je onemogućio takve kontakte.
„Svim vladinim zvaničnicima je bilo zabranjeno da govore sa zapadnim diplomatama, što momentalno ograničava njihovu sposobnost da objavljuju posao profesionalno“, kaže novinar Aleksej Venediktov, koji je nastavio da sreće strane diplomate.
Prema Venediktovu, samo zvaničnici ruskog Ministarstva spoljnih poslova i Juri Ušakov, savetnik za spoljnu politiku Vladimira Putina, smeju da održavaju kontakte sa diplomatskim misijama „neprijateljskih“ zemalja.
Venediktov kaže da ova izolacija ponekad može da ostavi diplomate sa izvitoperenom slikom o onome što se dešava u Rusiji.
On se priseća razgovora iz leta 2026. godine u kom je jedan zapadni ambasador govorio o „katastrofi sa gorivom u Moskvi - iako je gorivo ostalo dostupno uprkos očiglednoj nestašici.
Ali novinar za to krivi ruske vlasti.
„Pogrešno vas razumeju upravo zbog vaših postupaka - zato što ambasadori ne mogu da obavljaju svoj posao i javljaju šta se stvarno dešava“, kaže on.
Bivši francuski ambasador Pjer Levi uspostavio je efikasne kanale sa Kremljem i drugim vladinim telima pre invazije na Ukrajinu.
Pokušao je da ih održi i posle, ali je to postajalo sve teže, priznaje on.
„U vreme kad sam odlazio, zvaničnici nisu želeli da govore sa mnom. Za mnoge ljude postao sam radioaktivan.“
Ruski zvaničnici i ličnosti bliske Kremlju često su prosleđivali poruke na izričito nediplomatske načine.
Dmitri Rogozin, bivši šef Roskomsosa a sada ruski senator, 2023. godine je poslao Leviju fragment granate izvađen iz njegovog tela nakon što je bio ranjen u Donjecku - granate za koju je Rogozin tvrdio da su je napravili Francuzi.
Rusko udruženje za vojnu istoriju je 2024. godine postavilo izložbu nazvanu „Epizode finske rusofobije“ direktno ispred finske ambasade u Moskvi.
„Bilo je teško za bilo kog diplomatu iz glavnih 'neprijateljskih država' da uspostavi dobar, stalan pristup nekoj vrsti konstruktivnog odnosa“, priznaje bivša američka ambasadorka Lin Trejsi.
Do sastanaka se teško dolazilo, a diplomate su se povremeno umnogome oslanjale na druge alatke kao što su diplomatske depeše i mejlovi kako bi prenosili poruke.
Za neke teme, ovo je imalo više smisla od traženja susreta, naročito kad se nije očekivao nikakav pravi razgovor: „Unapred ste znali šta će koja strana da kaže.“
Obični Rusi su vremenom takođe postali nevoljni da se sastaju sa zapadnim diplomatama, plašeći se moguće odmazde.
Nekoliko meseci nakon invazije na Ukrajinu, Rusija je usvojila novo krivično delo „tajne saradnje sa stranom državom“.
Dvojica Rusa koji se još susreću sa ambasadorima u Moskvi rekli su za BBC kako veruju da oni postoji zbog ljudi kao što su oni.
Siloviki pažljivo prate svakog posetioca „neprijateljskih“ ambasada, snimajući ih kamerama i beležeći njihove detalje.
Jedan bivši evropski ambasador kaže da bi agenti službe bezbednosti obično pratili svakog ko dolazi da se sretne s njim sve do vrata ambasade.
Usred njihove izolacije, ambasadori su počeli da izvlače informacije iz drugih izvora – na primer, komunicirajući češće sa kolegama diplomatama iz zemalja koje je Rusija smatrala „prijateljskim“ - kao što su Indija, Kina i afričke zemlje.
„Oni su i dalje imali mnogo kontakata sa zvaničnicima, sa ministrom spoljnih poslova Sergejom Lavrovim“, objašnjava Pjer Levi.
„A neki od njih bi mi dolazili i govorili: 'E pa rekao je ovo i ovo'. Tako da je to bilo veoma važno.“
„Razgovor nije znak slabosti“
U intervjuu iz 2026, Vitold Juraš, bivši poljski generalni konzul u Rusiji, otvoreno je
nazvao zatvaranje ruske diplomatske misije u Poljskoj greškom, tvrdeći da je Moskva neizbežno odgovorila istom merom i da je to na kraju naškodilo interesima Varšave.
„Zatvaranje ruskih misija ne smanjuje broj činova sabotaže u Poljskoj. Ono što to radi je da nas lišava očiju i ušiju u Rusiji“, kazao je on, dodavši da je Poljska znala manje i manje o onome što se dešavalo u zemlji.
„Rusija ne ide nikuda. U najmanju ruku, moramo da razumemo šta se dešava tamo da bismo znali kako da reagujemo.“
Pitanje uspostavljanja odnosa sa Rusijom jedna je od najkontroverznijih i polarizujućih tema u okviru Evropske unije „zbog očiglednih istorijskih i geografskih razloga“, priznaje bivši francuski ambasador Pjer Levi.
Rat u Ukrajini je doveo zapadne diplomate u težak položaj.
S jedne strane, radili su pod pritiskom iz Kremlja.
S druge, morali su da se staraju da njihovi vlastiti postupci ne stvaraju utisak da se odnosi sa Moskvom vraćaju na staro.
„Definitivno je bio širok dijapazon mišljenja koliko učestvovati u razgovoru sa Rusima“, kaže bivša američka ambasadorka Lin Trejsi.
„Jedna od briga je bila kako bi to moglo pomoći da se legitimizuje rusko i Putinovo ponašanje i dela.“
Trejsi se lično zalagala za održavanje komunikacije kako bi strane i dalje mogle da čuju stavove jedni drugih.
„Razgovor nije znak slabosti“, slaže se bivši francuski ambasador Pjer Levi.
On je i sam težio održavanju što je više kontakata moguće – doduše ponekad diskretno.
Radeći u Rusiji, diplomate su morale da razmišljaju o svakom koraku koje su pravile.
Jedan bivši zapadni ambasador je prestao da igra golf, plašeći se da će diplomatsku misiju predstaviti u lošem svetlu usred rata u Ukrajini.
Uz to, klub u kom je to radio pripadao je banci koja je sankcionisana.
Drugi ambasador, strasni sportista, konsultovao se sa matičnom prestonicom o učešću na zvaničnom sportskom događaju.
Dobio je dozvolu, ali nije objavio fotografije sa trke, za svaki slučaj.
Jedan poznanik je konačno saznao za diplomatovu odluku i kritikovao je.
„Odgovorio sam mu da sam se zapravo žrtvovao za tim, bio sam prisutan u teškim situacijama, daleko od porodice, bez prijatelja“, kaže on.
„Da li da kažnjavam sebe tako što neću moći da idem u restoran ili učestvujem u sportskom takmičenju? Pa onda bih se potpuno ubio.“
Jedna osoba koja je i dalje u stalnom kontaktu sa zapadnim diplomatama u Moskvi opisuje debatu unutar misija EU pred inauguraciju Vladimira Putina 2024. godine.
Mnogi su želeli da pošalju predstavnike na ceremoniju, doživevši je kao retku priliku da sretnu više ruske zvaničnike.
Samo je nekolicina dobila dozvolu od njihovih prestonica: vlade su se plašile da bi prisustvovanje moglo da se doživi kao politička podrška Putinu ili kao povratak na staro sa Kremljem.
Diplomate koje jesu prisustvovale ceremoniji - među njima predstavnici iz Francuske, Grčke, Mađarske i Slovačke - doživeli su kritike.
Ruske vlasti, uprkos tome što u i sami pokazivali vrlo malo entuzijazma prema kontaktu, često su bili nezadovoljne takvim odlukama.
Godine 2024, nakon što je nekoliko ambasadora EU odbilo sastanak sa ministrom spoljnih poslova Sergejem Lavrovim - koji je nameravao da ih upozori da se ne mešaju u ruske izbore - portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova je odgovorila ljutito: „Šta onda oni sami vide kao smisao u njihovom prisustvu u našoj zemlji?“
Dvojica evropskih diplomata, međutim, rekli su za BBC da nikad nisu doživeli pritisak iz vlastitih glavnih gradova zbog kontakata sa Rusima, a sami nisu tražili posebno aktivne kontakte sa ruskim zvaničnicima.
'Gledate kako se sve uništava'
Imajući u vidu nivoe pritiska i izolacije, zašto bi bilo koji zapadni diplomata i dalje želeo da bude poslat u Rusiju?
Za neke je to ključna prilika da bolje razumeju zemlju koja trenutno vodi najveći rat u Evropi posle Drugog svetskog rata.
„Zavladao je povišeni osećaj misije, da se radi nešto za opšte dobro - pa i za Rusiju“, kaže jedan evropski diplomata koji je opisivao vlastito raspoloženje na početku njegovog angažmana.
U vreme kad nema gotovo nikakvih kontakata između mnogih zapadnih vlada i Moskve, diplomatske misije moraju da odigraju ključnu ulogu, kaže bivši ambasador iz druge evropske zemlje.
„Nema poziva, nema susreta na ministarskom nivou“, kaže on za BBC.
„I zato je naš rad postao još važniji, zato što smo mi zapravo postali oni koji su prenosili stavove naših vlada ruskim vlastima.“
Bivši francuski ambasador Pjer Levi se slaže s tim.
Kad je izbio potpuni rat, on je rekao da je mnogo njegovih kolega iz diplomatske službe pretpostavilo da on neće imati šta da radi.
„Bilo je upravo suprotno“, kaže on.
„Radio sam mnogo, izuzetno mnogo, sa manjim timom. A naš posao je bio da naše vlasti shvate šta se dešava, kakvi signali dolaze iz Kremlja.“
Za mnoge diplomate koji su navikli da rade na poboljšanju odnosa, bilo je frustrirajući imati posla sa situacijom u Rusiji gde su se ti odnosi stalno kvarili.
„Dolazite da gradite i, zapravo, vidite da se sve uništava“, kaže Pjer Levi.
„Bio sam izuzetno srećan kad sam odlazio“, kaže drugi evropski diplomata.
„Jer kad ste diplomata, želite da radite i nešto pozitivno.“
Ali pokušaj ublažavanja kvarenja odnosa je izazov u kom neki uživaju.
„I to zahteva profesionalne veštine“, kaže drugi evropski bivši ambasador.
„I, na neki neobičan način, umelo je da vas nagradi.“
Uprkos poteškoćama sa kojima se suočavaju sada, mnoge zapadne diplomate se čvrsto drže za činjenicu da kad god i kako god da se konačno završi rat, rad koji obavljaju sada će pomoći da se oblikuje buduća politika i odnosi prema Rusiji koji izniknu posle.
Lin Trejsi je 2025. godine napustila Moskvu osećajući da je postigla primarnu misiju: američka ambasada se održala i nastavila da radi u meri koja je bila moguća pod datim okolnostima.
Ona je takođe ponosna na posao koji su ona i njen tim obavili da bi održali veze između Amerikanaca i običnih Rusa.
„Kad su odnosi između vlada na tako niskom nivou, još je važnije održati kontakt između ljudi zato što će u nekom trenutku odnosi između vlada dobiti priliku da se poprave, a te veze između ljudi će biti tu da pomognu da se ubrza to poboljšanje.“