Na ulicama u Bahmutu nema žive duše. Projektili lete svakih nekoliko minuta i eksplodiraju negde u blizini. Zapadni deo grada gotovo je neprepoznatljiv, sve je u ruševinama. Zgrade su postale planine od cigala s ostacima krovova na vrhu. U dvorištima i na ulicama vide se prevrnuti i izgoreli automobili. Izlozi prodavnica su razbijeni, a polomljena vrata se otvaraju i zatvaraju na vetru. Ostaci bilborda i oštećenih semafora vise preko ulica i trotoara. U neboderima zjape rupe. Reporterka DW prati automobil Jevgenija Tkačeva, volontera organizacije „Proliska“ koja stanovnicima obezbeđuje hranu i sredstva za higijenu. „Humanitarna pomoć!“ „Naravno da je opasno, ali šta da radite? Ljudima je potrebna pomoć, jer ovde radnje više ne rade i nemaju svi novca“, kaže Jevgenij dok izlazi iz automobila. Zaustavio se u dvorištu okruženom s nekoliko stambenih zgrada. Mnogi prozori su bez stakla. Jedna čovek upravo pokušava da prozor pokrije folijom. Eksplozije se čuju veoma blizu, a čovek se nakon toga sakrije. A onda nekoliko sekundi kasnije ponovo radi na svom prozoru. „Humanitarna pomoć! Humanitarna pomoć!“ Jevgenij viče i pokušava da skrene pažnju na sebe. Neki stanovnici prilaze kolima. Svi kod sebe imaju lične karte, jer kada dobiju pomoć moraju da popune i potpišu formular s ličnim podacima. Odjednom nešto nisko proleti, zazviždi glasno iznad krovova i eksplodira u blizini. Ali ljudi se više ni ne saginju, nastavljaju da popunjavaju papire. Samo se jedan čovek čudi, kaže da je to neka nova vrsta buke. A Nina dodaje: „Navikli smo na veoma različite zvižduke i eksplozije.“ Ni struje, ni vode, ni gasa Linija fronta sve je bliža gradu. U Bahmutu već nekoliko meseci nema ni struje, ni vode, ni gasa. Ljudi uglavnom koriste sveće, tako čuvaju baterije za telefon i džepne lampe. Nina kaže da u njenom kraju postoje i generatori. Stotinak stanovnika dobilo ih je od ukrajinske vojske i dobrovoljaca. Uključuju ih međutim samo ako treba da se napuni mnogo telefona ili mašine za pranje veša. „Da bi uštedeli benzin, ljudi veš uglavnom peru ručno, kao što su to radile naše bake“, kaže Nina. „Za generator je potreban benzin, ali ga ima samo na pumpama. Ovde nema pumpe, pa do Konstantinovke ili Časiva treba ići kolima koja takođe troše benzin. Zato štedimo.“ Stanovnici Bahmuta vodu dobijaju ili od ukrajinske vojske ili od pomagača. Često sami traže bunare u dvorištima privatnih kuća i odatle donose vodu. Hranu kuvaju na ulici – na roštilju ili u trbušastim pećima. Muškarci cepaju drva ispred kuće. Jedan od njih, 35-godišnji Dmitro, nosi drva u stan gde leži bolesni član njegove porodice. „U stanu imamo peć na drva. Na nju možete da stavite lonac ili tiganj i kuvate hranu.“ Iz dvorišta se vidi da iz više prozora vire cevi iz kojih se diže dim. Zbog bolesnih ili starijih ljudi koji ne mogu ili ne žele da budu evakuisani, u Bahmutu ostaju čitave porodice, uključujući i decu. Tako je i sa muškarcem koji sa 14-godišnjom ćerkom prilazi automobilu pomagača. Devojčica izbegava kontakt sa novinarima i krije lice. Njen otac kaže: „Našu veoma bolesnu baku ne možemo da ostavimo samu u Bahmutu“. Devojčica je jedino dete koje se ovde vidi. Skoro sva deca iz Bahmuta evakuisana su u leto i u septembru prošle godine. Život u podrumu Stanovnici tog dela Bahmuta temeljno su očistili svoje podrume još na proleće, dok se linija fronta približavala gradu. Tamo su postavili nameštaj koji su sami napravili. Odatle nema gotovo nikakve komunikacije. Nina pokazuje jedan takav „bunker“ i kaže: „Ali ovaj podrum ne može da nas spasi od ozbiljne rakete“. Zajedno sa njom, Irinom i Mikolom, hodamo mračnim hodnikom. Baterijske lampe uključuju tek u svojoj „sobi“. Betonski zidovi, police sa čajem i grizom i šest uredno nameštenih kreveta. Toplo je, u uglu je šporet. Na njemu ključa voda i žene uskoro nude čaj. U podrumu nema ventilacije, pa ljudi često odlaze do ulaznih vrata da udahnu svež vazduh. Kažu da uglavnom spavaju u podrumu, jer se granatiranje nastavlja i noću. Tokom dana su u svojim stanovima. Noću pokušavaju da koriste što manje sveća. Slažu se da su to prilično opasni uslovi za život, ali istovremeno i naglašavaju da nisu spremni za „predaju ili evakuaciju“. „Stanovnici Bahmuta odavno znaju šta znače rat i granatiranje“, kaže Mikita. „Meštani nisu previše šokirani ovim ratom.“ Mladić podseća da je i pre početka ruske invazije 24. februara, tačnije, još od 2014. kada su počela ratna dejstva u Donbasu, „nešto stalno udaralo po gradu“. Mikita kaže da ne može da napusti roditelje. Odbili su da se evakuišu, jer su previše vezani za svoju kuću. On može samo da se nada da će „vojska Ukrajine isterati neprijatelja iz grada“. Nina kaže da su njene ćerke pobegle „u Evropu“. Ali ona želi da sa suprugom za sada ostane u Bahmutu. „Ostaću ovde sve dok je ukrajinska vojska ovde.“ I Nina i Mikita se slažu da civile treba evakuisati ako se situacija pogorša. Ukrajinskoj vojsci ne bi trebalo biti na putu, ako se neprijatelj krije iza stambenih zgrada.

small_64493930_303.jpg

thumbnail_64493930_303.jpg

64493930_303.jpg

Svakodnevnica u ratu: kako žive ljudi u Bahmutu

Uski metalni kavez, na podu je karton, na njemu tanki prekrivač. Sumorna i skučena prostorija nalazi se u potpalublju jednog trajekta koji prevozi putnike po Mediteranu. Istraživanje tima evropskih novinara pokazuje da su tu bile zatočene izbeglice koje policija iz Italije vraća u Grčku. A to nije usamljen primer. Na svim trajektima postoje takva mesta. Prostorije koje su služile za toalet, koje se više ne koriste ili obični metalni kavez na kraju parkirališta. Oni se često koriste kao zatvori za izbeglice za vreme vožnje – koja nekad traje i više od 30 sati. Ponekad su ljudi bili vezivani lancima, bez mogućnosti spavanja ili odlaska u toalet, pokazuje zajedničko istraživanje magazina Monitor nemačkog javnog servisa u saradnji sa više međunarodnih medija. Uhvaćen i vezan lancima U takvom jednom ilegalnom zatvoru je iz Italije u Grčku vraćen i Baluh (17) iz Avganistana. On sada zajedno s drugim izbeglicama živi u trošnoj fabrici u grčkom lučkom gradu Patri. Hladna fabrika nema prozora, i prokišnjava. U njoj nema toaleta i svuda se oseća miris truleži. Na hladnom betonu stoji par poderanih šatora. Nakon što je pobegao od rata i Talibana, Baluh, kao i mnogi drugi, sada pokušava da pobegne od ove bede u Grčkoj. Skriveni ispod kamiona, izbeglice pokušavaju da se uvuku na neki od trajekata u luci Patri kako bi došli do Italije. Baluh je to već jednom pokušao, kaže, ali je otkriven u Italiji. Granična policija ga je kratko zadržala, a zatim bez ikakve procedure vratila na trajekt. „Na trajektu su me smestili u malu prostoriju. Bilo je mračno, nije bilo dušeka, kreveta, samo mali ventilator. Nisam dobio hranu ni vodu“, priča Baluh. Putovanje iz Italije natrag u Grčku traje dugo, ponekad više od 30 sati. I druge izbeglice pričaju o sličnim iskustvima, neki od njih su čak bili vezani lisicama tokom celog putovanja. Istraživanje evropskih medija sada je prvi put na osnovu fotografija i svedočenja dokazalo da ovakve ilegalne ćelije postoje na redovnim trajektima. Jedan od toaleta u kojem su bili zatočene izbeglice novinari su uspeli da pronađu na jednom trajektu. Čak su i zaposleni na trajektima potvrdili informacije o ilegalnim zatvorima. Kršenje konvencije o ljudskim pravima „Ovim se krše zakoni Evropske unije, kao i odredbe Evropske konvencije o ljudskim pravima“, kaže Dana Šmalc s Instituta „Maks Plank“ za međunarodno pravo. Ovakvi uslovi smeštaja jasna su povreda ljudskog dostojanstva, kaže ona. Firma koja upravlja trajektima pak poriče sve optužbe. Na novinarski upit iz kompanije tvrde da tako nešto ne postoji te da se oni uvek pridržavaju svih propisa. Ipak, organizacije za zaštitu ljudskih prava su poslednjih godina više puta izveštavale o nehumanim uslovima i načinu na koji se odbijene izbeglice vraćaju iz Italije u Grčku. Sve se to odvija vrlo brzo i bez procedura. Ovo istraživanje sada dokazuje da te ilegalne prakse još uvek traju. Italijansko Ministarstvo unutrašnjih poslova nije komentarisalo upit novinara. Đovani Signer, direktor policije grada Barija, jednog od lučkih gradova u koji stižu trajekti iz Grčke, u intervjuu poriče sve optužbe. On tvrdi da svaki zahtev za azilom kod njih prolazi kroz odgovarajuću proceduru. Deportacije u grčku bedu Erminija Rici radi u Bariju kao pravna savetnica za azil i migracije. Ona kaže da o primerenim postupcima ovde uopšte ne može da se govori. Granična policija u potpunosti izoluje izbeglice pre nego što ih vrati na brodove, tvrdi ona. Sve je krajnje netransparentno pa nema pouzdanih podataka o tome koliko je ljudi dosada vraćeno bez ikakve procedure, kaže Rici. Ne radi se samo o tome u koju su zemlju ljudi prvo stigli, kaže advokatica Dana Šmalc. Potrebno je proveriti da li je uopšte legalno slati ljude natrag u Grčku. „U prošlosti je bilo više presuda, uključujući i Evropskog suda za ljudska prava, koje potvrđuju da su uslovi za one koji traže azil, pa čak i za priznate izbeglice u Grčkoj, neadekvatni“, kaže Šmalc. Evropski sud za ljudska prava već je osudio Italiju 2014. zbog načelnog odbijanja izbeglica bez sprovođenja postupka. Sud je presudio da je Italija nezakonito poslala nazad u Grčku tražitelje azila koji su se ukrcali na brodove, ne dajući im ni priliku da podnesu zahtev za azil u Italiji. Vencel Mihalski iz organizacije Hjuman rajts voč kritikuje činjenicu da EU pristaje na takva kršenja sopstvenih zakona: „Postoji želja da se što veći broj migranata drži podalje od evropskih granica. Evropska tvrđava ponovno pokazuje ružno lice.“ za/ož (ard)

small_43001922_303.jpg

thumbnail_43001922_303.jpg

43001922_303.jpg

Trajekti kriju ilegalne ćelije za migrante

Mateo Mesina Denaro skrivao se tri decenije. Poslednji poznati bos Koza Nostre, sicilijanske mafije, uhapšen je pre nedelju dana kad je prepoznat u onkološkoj klinici u Palermu. Zapravo, policija je znala da dolazi, i čekala je. Već dugo su kružile glasine da je Mesina Denaro bolestan. Specijalni istražitelji su vredno radili kako bi našli u koju kliniku ide misteriozni pacijent. „Ovo je sad baš lepo ispalo za italijansku premijerku Đorđu Meloni koja ide do Palerma da pokupi lovorike“, kaže nam Feli Alum, profesorka koja izučava organizovani kriminal i korupciju. „Ali politička volja nema ovde ništa sa predanim radom istražitelja“, tvrdi profesorka. Kraj jedne ere? Nova desničarska premijerka Meloni je posle hapšenja na Tviteru objavila veliku pobedu države protiv mafije. Veliko komešanje počelo je devedesetih, kad je Italija, pod pritiskom spolja, počela da nešto preduzima protiv mafije. To je izazvalo talas osveta Koza Nostre koja je prethodno na platnom spisku držala veliki broj ljudi u politici, pravosuđu i policiji. Antonio Balzamo, predsednik Suda u Palermu, rekao je sada medijima da je Mesina Denaro imao važnu ulogu u „terorističkoj strategiji napada na državu“ tokom 1992. i 1993. godine. U tom periodu je ubijeno više bitnih ličnosti, pre svih čuveni istražni sudija Đovani Falkone. Izvedeno je više bombaških napada u centru Milana. „Sada se govori o kraju jedne ere. Ali, Mesina Denaro je promenio mafiju. Pod njim je Koza Nostra postala bolje skrivena. Jer, on je shvatio da je lakše praviti pare kad si nevidljiv“, kaže profesorka Alum. „Ako ubijaš ljude nasilno, kao što je mafija ranije činila, budiš pažnju policije. Ako si neprimetan, onda kroz mrežu posrednika možeš dalje da pereš pare“, dodaje ona. Više neće biti „zvezda“ mafije Stručnjaci veruju da uhapšeni bos nije poslednje vodeće lice Koza Nostre. Sigurno ima i drugih, samo se za njih ne zna. Upozoravaju stoga da hapšenje nije tako bitno kako se predstavlja. „Ima Matea Mesine Denara će uvek ostati upamćeno. On je poslednji od Koza Nostre starog kova u kojoj se za sve pitao glavni bos“, kaže Ana Serđi, profesorka kriminologije na britanskom Univerzitetu Eseks. Ona misli da više nikad neće biti bosova kao „zvezda“ mafije. „Na administrativnom nivou Mesina Denaro verovatno više i nije imao bitnu ulogu. Svaka mafijaška familija u svakom gradu i svakom selu ide svojim putem. Sada delaju vrlo lokalno.“ Serđi smatra da pojedine familija Koza Nostre još rasturaju drogu, ali da su odavno izgubile snagu da je uvoze. U tome su primat preuzeli klanovi Ndrangeta i Kamora. Poliranje imidža Italije Kruže glasine o tome zašto su istražitelji baš sada odlučili da uhapse Mesinu Denara, za kojeg su izgleda duže znali da se krije blizu svog rodnog grada Trapanija na zapadu Sicilije i da se leči u Palermu. Jedna od špekulacija je da danas u vlasti kao manji partner opet sedi Silvio Berluskoni, za kojeg se ranije govorkalo da ima veze sa mafijom. Da li to istražitelji očekuju da Mesina Denaro otkrije svoje veze sa političarima? „Meloni je veoma žilava. Ako Berluskoni od nje očekuje garanciju da ga zaštiti od mafije, teško da će tako nešto dobiti“, kaže Ernesto Savona koji u Milanu vodi istraživački centar Transkrajm. Savona veruje da Italija hapšenjem pokušava da zaštiti legalnu ekonomiju od uticaja mafije. Naime, zemlja očekuje milijarde evra iz evropskog fonda za suzbijanje posledica pandemije. „Brinu da bi makar deo novca mogao da završi u džepovima kriminalnih organizacija i da bi to moglo da poveća korupciju“, kaže Savona. „Danas su organizovani kriminal i korupcija čvrsto povezani, oni povezuju advokate, knjigovođe, političare i kriminalce.“ U tom čitanju bi interes Đorđe Meloni bio da predstavi „čistu“ sliku Italije. Ali Savona upozorava: „Meloni bi morala da zna da bi i ljudi iz njene stranke mogli da imaju veze sa mafijom. Kupovina uticaja spada u biznis mafije.“

small_56304086_303.jpg

thumbnail_56304086_303.jpg

56304086_303.jpg

Italija: Još uvek zemlja mafije?

Nemačka i Francuska razmatraju proglašenje iranskog elitnog vojnog odreda, Islamske revolucionarne garde terorističkom organizacijom, nakon što su u Teheranu pogubljena najmanje četiri protestanta protiv režima. Zemlje će verovatno da donesu odluku zajedno sa drugim državama EU u sklopu zajedničke bezbednosne politike. Tanja Mehra Međunarodnog centra za borbu protiv terorizma kaže da bi ta odluka mogla da dođe već naredne nedelje kada treba da zaseda Veće za spoljne poslove EU.&nbsp; Zabrana Islamske revolucionarne garde bila bi potez bez presedana. To&nbsp;bi bilo prvi put da EU stavi&nbsp;vojsku suverene zemlje na spisak terorista. Međutim, pojedinci iz garde već su na spisku, a iranska bezbednosna agencija, Uprava za unutrašnju bezbednost iranskog Ministarstva za obaveštajne poslove i bezbednost, takođe je na crnoj listi.&nbsp; Tanja Mehra kaže da bi uvrštavanje na spisak značilo da se sankcije koje su već uvedene Iranu u posebnom paketu samo ponavljaju i da bi osobe koje su primorane da služe vojsku mogle da budu nepravedno pogođene. No, ona dodaje da je stavljanje iranske garde na crnu listu „simbolično i dalje snažnu poruku Iranu“, čak iako bi to moglo da zaustavi diplomatske razgovore.&nbsp; Kako tačno EU označava teroriste i kakav će uticaj za Iransku gardu da ima stavljanje na ovaj spisak?&nbsp; Šta je tačno lista terorista?&nbsp; Spisak terorista EU prvi put je napravljen u decembru 2001. - odmah posle terorističkih napada u SAD&nbsp;11. septembra. To je priznata crna lista osoba, grupa i entiteta povezanih sa terorizmom. Prvobitno je nastala kao propratni dokument rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija usvojena samo nekoliko nedelja nakon napada. Cilj je bio identifikacija terorista i njihovih finansijera, kao i njihovo zaustavljanje ograničavanjem njihovih finansija i kretanja.&nbsp; Crna lista EU se revidira i ažurira svakih šest meseci. Trenutno se na popisu nalazi 13 osoba i 21 organizacija koje deluju unutar i izvan EU. Oni su uključeni u razne zločine, od bombaških napada do ubistva.&nbsp; pročitajte još:&nbsp;UN briše talibane sa crne liste? Stavljanje na spisak terorista znači da će sredstva i druga finansijska imovina pojedinca ili organizacije unutar EU biti zamrznuta. Ako članovi Iranske garde budu na spisku, oni neće moći da pristupe imovini unutar EU. Takođe, kretanje će im biti ograničeno. U nekim slučajevima zabranjene osobe ili organizacije sa spiska mogle bi da se suoče sa dodatnim „merama u vezi sa policijskom i pravosudnom saradnjom“.&nbsp; Uz to, licima i organizacijama unutar EU zabranjeno je finansiranje ili pomaganje onih koji su na spisku terorista, jer bi onda oni mogli da budu podložni sankcijama.&nbsp; Kako ljudi ili organizacije dospevaju na listu?&nbsp; Osoba ili organizacija bi potencijalno mogla da se nađe na spisku ako se protiv njih vodi istraga ili se protiv njih vodi kazneni postupak za čin koji je povezan sa terorizmom ili pokušajem terorizma. Čak i u slučajevima kada istrage nisu sprovođene, na primer iz logističkih razloga, ti subjekti bi ipak mogli da se nađu na spisku. &nbsp; Države članice, ali i ostale države navode osobe ili organizacije za koje misle da treba da se nađu na spisku, zajedno sa obrazloženjima za to. Zatim Radna grupa za restriktivne mere za borbu protiv terorizma (COMET) razmatra predloge.&nbsp; Nije poznato ko tačno čini COMET, ali ako grupa proceni da određeno ime treba da dodđe na taj spisak, ona te preporuke šalje Evropskom savetu, u kojem su svi šefovi država i vlada EU. Postoje dva dodatna člana, a to je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel. &nbsp; Osim internog procesa imenovanja, ako je Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija identifikovao da je neka osoba ili grupa povezana sa terorizmom, verovatno je da će i njihova imena završiti na spisku EU.&nbsp; Ko se trenutno nalazi na listi?&nbsp; Al-Kaida i njeni ogranci, kao i Islamska država i njeni ogranci su zabranjene terorističke organizacije. Poseban članak o IS-u iz 2016.&nbsp;zabranjuje prodaju oružja i druge vojne opreme članovima ove militantne grupe ili bilo kome ko je sa njom povezan. Njegovim članovima zabranjeno je i putovanje kroz EU, osim ako su građani EU i putuju u svoju zemlju porekla.&nbsp; Palestinska islamistička militantna organizacija Hamas i nekoliko drugih separatističkih i revolucionarnih organizacija kao što su Hezbolah, Kurdistanska radnička stranka (PKK), Oslobodilački tigrovi Tamil Eelama, Ejercito de Liberacion Nacional (ELN) iz Kolumbije i Komunistička partija Filipina takođe su na crnoj listi.&nbsp; Mogu li osobe ili organizacije da budu uklonjene sa liste?&nbsp; Postoji mogućnost da se lica ili organizacije uklone sa spiska terorista. Proces&nbsp;se odvija&nbsp;tako što bi države članice, ili druge države dale predlog, a zatim bi se razmotrilo njihovo uklanjanje. FARC, kolumbijska revolucionarna grupa, uklonjena je sa spiska 2016. godine nakon pristanka na mirovni sporazum.&nbsp; U složenijim slučajevima pojedinci ili grupe sa spiska mogu da tuže EU kako bi osporili stavljanje na spisak. Hamas je 2014.&nbsp;to uradio, tvrdeći da su legitimni pokret otpora. Opšti sud EU presudi je da se Hamas ukloni sa spiska, jer je utvrđeno da je organizacija tako označena na osnovu medijskih izveštaja, a ne na temelju odgovarajućih istraga. Ipak, tu odluku je 2017.&nbsp;poništio Evropski sud.&nbsp; (ard)

small_64365000_303.jpg

thumbnail_64365000_303.jpg

64365000_303.jpg

EU: kako funkcioniše crna lista terorističkih organizacija i pojedinaca

Jahte troše ogromne količine goriva, 350, 500 ili čak 1.000 litara dizela i to po satu. Što je brod veći, veća je i potrošnja. Što je veća potrošnja, to se u atmosferu ispusti više gasova koji&nbsp;izazivaju efekat staklene bašte. Samo tokom jednog sata plovidbe, jahte ispuste više od jedne tone ugljen-dioksida i drugih štetnih gasova. Takozvane superjahte godišnje u atmosferu ispuste više hiljada tona štetnih gasova. Poređenja radi, jedan stanovnik Nemačke godišnje proizvede oko jedanaest tona štetnih gasova.&nbsp; Vlasnici ili oni koji iznajmljuju jahte moći će komotno da nastave svoju potrošnju, jer ne potpadaju pod nove regulacije Evropske unije za naknade za štetne emisije.&nbsp; Superjahte izuzetak&nbsp; Od 2005.&nbsp; veća industrijska postrojenja moraju da kupuju takozvane sertifikate za emisiju štetnih gasova, a od 2012.&nbsp;na to su obavezni i avio prevoznici na letovima unutar Evrope. Prošle godine EU je odlučila da proširi ove naknade i na druge aktere.&nbsp; pročitajte još:&nbsp;Kad su bogati previše bogati? Tako će ubuduće sertifikate morati da kupuju i oni koji koriste drumski saobraćaj, ali i građevinska industrija. Proširenje regulacije odnosiće se i na brodski saobraćaj, što mnogi smatraju napretkom. Međutim, pravilo će obuhvatati najpre velike putničke brodove odnosno kruzere, ili teretne brodove, sa više od 5.000 tona emisija. Oni će od 2024. morati da kupuju CO2 sertifikate, kao svojevrsnu taksu za emisiju gasova.&nbsp; Evropska komisija je na upit NDR-a potvrdila da se ovo pravilo najpre neće odnositi na komercijalne aktere, odnosno privatne vlasnike čamaca i jahti, nezavisno od njihove veličine. To znači da milijarderi koji poseduju takozvane superjahte neće morati da kupuju ove sertifikate, ukoliko je koriste za sopstvene potrebe.&nbsp; Veliki zagađivači&nbsp; Američki naučnici Beatris Baros i Ričard Vilk analizirali su emisije jahti 20 milijardera. „Velike jahte koje poseduju milijarderi prednjače po emisijama štetnih gasova“, kažu naučnici.&nbsp; „Bogati vlasnici jahti samo tokom jednog letnjeg dana proizvedu više zagađenja atmosfere nego većina ljudi tokom celog života, ali političari ih i dalje ne diraju“, ističe Jakob Armstrong iz nevladine organizacije Transport i okolina. U Evropi, kako Armstrong navodi, postoji oko 1.500 većih jahti, a one u proseku emituju oko 725 tona ugljen-dioksida godišnje i biće isključene iz pravila EU.&nbsp; pročitajte još:&nbsp;Siromašni, a imaju jahte i avione? Evropska komisija, pak, napominje da te jahte ne koriste svi vlasnici, već da ih delom iznajmljuju. To se onda smatra komercijalnim korišćenjem brodova, što potpada pod novu regulativu i znači da bi morali da se kupuju sertifikati, zaključuju iz Komisije.&nbsp; Komisija, međutim, ne otkriva koliko je takvih jahti. Izvesno je da se radi o malom brodu, piše NDR. Kao opravdanje za to da se velike jahte izuzmu iz nove regulative EU, navodi se da su veliki putnički i teretni brodovi zaslužni za oko 90% emisija u brodskom saobraćaju.&nbsp; Kako je u avionskom saobraćaju?&nbsp; Rasmus Andersen iz nemačkih Zelenih kaže da će se njegova stranka i dalje boriti da takozvana „dekarbonizacija brodskog saobraćaja bude poštena i sveobuhvatna“ i dodaje kako je to cilj koji ne podržavaju konzervativci, liberali i socijaldemokrate. „Ko sebi može da priušti jahtu, taj može sigurno i da plati svoj doprinos zaštiti klime“.&nbsp; Ipak, za sada to neće biti slučaj. Izuzeci postoje i u avio saobraćaju, odnosno za vlasnike privatnih aviona. Mnogi vlasnici privatnih letelica ostali su ispod granice po pitanju emisije štetnih gasova. Svi oni koji su iznad moraju da kupuju sertifikate. Ko leti privatno ili koristi avio saobraćaj za svoju firmu, sme i ubuduće besplatno da ispusti 1.000 tona CO2. Kod komercijalnih prevoznika, na primer firmi koje iznajmljuju avione, granica je čak 10.000 tona.&nbsp; (ard)

small_45270341_303.jpg

thumbnail_45270341_303.jpg

45270341_303.jpg

EU: povlastice za vlasnike superjahti

Poljski predsednik upravo se dovezao kolima. Andžej Duda brzo odlazi u susednu prostoriju da razgovara s predsednicima Letonije i Litvanije. Na fasadi dvospratnice velikim slovima je ispisano Polish House (Poljska kuća). Čak i iz daljine može se videti kako blješti crveni natpis. Lokacija je savršena: odmah na Promenadi, nezvaničnoj glavnoj ulici Svetskog ekonomskog foruma (WEF). Tu je bar, prostor za diskusione grupe i nekoliko separea gde može u miru da se razgovara. Sopstvena kuća na Svetskom ekonomskom forumu „Predsednikova ideja je bila da se ova Poljska kuća osnuje tokom Svetskog ekonomskog foruma. To bi trebalo da bude mesto za uspostavljanje kontakata sa Poljskom. Uglavnom za privredu, ali naravno i za politiku“, kaže Silvija Dalečka koja vodi kuću i tu je od početka, od 2019. O svemu brine 60 zaposlenih, od ugostitelja, do obezbeđenja, kaže Dalečka. „Mi smo Poljski most ka slobodi“, ponosno naglašava ona, citirajući predsednika. Posvećenost Poljske Ukrajini česta je tema u svakodnevnim diskusijama – ali se često raspravlja i o načinima izlaska iz trenutne energetske krize ili o kibernetičkoj bezbednosti. Preduzetnik Peter Bešnit rado koristi „Poljsku kuću“. Zajedno sa suprugom Elzbietom on je savetnik poljskih i švajcarskih kompanija. Dugo je radio u Švajcarskoj, a sada želi da podstakne poslovanje između dve zemlje. „Ovde sam odmah imao veoma dobre razgovore“, kaže oduševljeno. Predsednik odgovara Čaj i kafa se služe na prvom spratu, a nekoliko TV-ekipa postavlja kamere u susednoj sobi ukrašenoj poljskim zastavama. Poljski predsednik bi uskoro trebalo da dâ izjavu i odgovori na nekoliko pitanja novinara. Dolazi Andžej Duda u pratnji obezbeđenja i priča o sastanku sa litvanskim i letonskim kolegama. Ističe da imaju zajedničke bezbednosne interese. Rat u Ukrajini i njegove posledice dominiraju mnogim njegovim razgovorima. „Želimo da se ovaj rat završi što je pre moguće, a može da se završi samo pobedom Ukrajine“, kaže on i dodaje: „Rusija mora biti poražena.“ Traženi sagovornik No, nema mnogo vremena da odgovara na pitanja, jer tu je već naredni sastanak. Ovih dana u Davosu poljski predsednik je tražen partner za razgovor. On učestvuje na velikim diskusijama, govori o odbrambenoj sposobnosti Evrope, o mogućim isporukama tenkova Ukrajini i o vraćanju bezbednosti i mira. Leži mu scena. Na skup u Švajcarsku došli su učesnici iz 130 zemalja, uključujući i 50 šefova država i vlada, 200 ministara i 1.500 ekonomskih lidera. Neki govore o okupljanju „globalne elite“ u švajcarskim planinama ovih hladnih januarskih dana. „Samit se vratio u Davos“, uvereno kaže Andžej Duda. „Raspoloženje je veoma dinamično.“ Na Svetski ekonomski forum došli su i poljski premijer, ministar finansija i ministar za digitalizaciju, kao i brojni predstavnici poljskog biznisa. Moderno, otvoreno i samouvereno – tako se nastupa u Davosu. To najbolje odražava upravo „Poljska kuća“. Nekomplikovani susreti Mark Bednar, partner u Klima.metrixu, prodaje softver koji kompanije mogu da koriste za merenje emisije CO2. To je tržište koje raste, jer je sve više kompanija u EU u obavezi da saopšti svoje emisije ugljen dioksida. U „Poljskoj kući“ brzo je stupio u kontakt sa šefom velike poljske banke. „Bio je to veoma prijateljski doček i odmah smo ušli u konkretan razgovor. Mnogo je bolje nego da morate prethodno da se raspitujete“, kaže mladi preduzetnik. Pred kraj nedelje u Davosu će se održati „poljska zabava“ – uz piroške, votku i mnogo gostiju. Silvija Dalečka je sve to organizovala sa svojim timom. „Biće i muzike uživo“, kaže. A goste će zabavljati „Električne devojke“. Naime, „Electric Girls“ je naziv ženskog benda. Te večeri će verovatno biti još veća gužva u „Poljskoj kući“ nego što je do sada bila.

small_64431167_303.jpg

thumbnail_64431167_303.jpg

64431167_303.jpg

Samouvereno i moderno: „Poljska kuća“ u Davosu

Bugarska je od početka ruske agresije tajno snabdevala Ukrajinu oružjem i dizelom, otkriva nemački list Velt. To je činjeno nezvaničnim kanalima i preko privatnih firmi i posrednika, s obzirom da se bivši premijer Kiril Petkov suočavao sa otporom koalicionih partnera Socijalista da isporučuje oružje Ukrajini. Velt navodi da je Kijev u proleće 2022. nezvanično zatražio pomoć od Sofije jer je ukrajinskoj vojsci skoro ponestalo goriva i municije sovjetske proizvodnje. Municija i dizel nisu išli direktnim putem, već preko posredničkih kompanija u Bugarskoj i inostranstvu, a transportovani su vazdušnim i kopnenim putem preko Rumunije, Mađarske i Poljske. Posebno je pikantno što je dizel koji je Bugarska tajno isporučivala napravljen od ruske sirove nafte u crnomorskoj rafineriji, koja je u to vreme pripadala ruskoj kompaniji Lukoil. Velt ističe da su iza svega stajali tadašnji premijer Kiril Petkov i ministar finansija Asen Vasilev, dvojica ekonomista školovanih na Harvardu, koji se nedavno obreli u bugarskoj politici sa agendom borbe protiv korupcije. Kiril Petkov, sada u opoziciji, potvrdio je Veltu da je njegova vlada posrednicima dala dozvolu za izvoz. „Naša privatna vojna industrija je proizvodila punom parom“, rekao je on. „Procenjujemo da je u ranim fazama rata oko trećina municije potrebne ukrajinskoj vojsci došla iz Bugarske.“&nbsp; To je nemačkom listu potvrdila i vlada u Kijevu. Ukrajinski ministar spoljnih poslova Dmitro Kuleba rekao je da je njegova zemlja prošlog aprila skoro ostala bez municije. „Znali smo da Bugarska u skladištima ima velike količine municije kakva nam je bila potrebna, pa me je predsednik Zelenski zadužio da diplomatskom veštinom nabavim neophodan materijal“, rekao je Kuleba. To je u to vreme bilo pitanje „života i smrti“, rekao je on nemačkom listu.&nbsp; Prema informacijama Velta, isporuke municije u vrednosti oko dve milijarde evra platile su SAD i Velika Britanija. Kampanja dan posle ruskog napada Bugarska je takođe igrala bitnu ulogu u kada se radilo uvođenju sankcija EU i načinima izlaska iz zavisnosti od ruskih energenata. „Sve je počelo još 25. februara, samo dan nakon Putinovog napada na Ukrajinu, na neformalnom sastanku Evropskog saveta u Briselu. Pošto svi šefovi vlada EU drže govore jedan za drugim, sastanak se odugovlačio do kasno u noć. Premijer Petkov, kaže, tokom ovih sati ide od jednog do drugog kolege i svima govori da Zelenskom možda ostaje manje od 48 sati života, da je na moskovskoj crnoj listi, te da savet EU mora odmah da donese odluke“, navodi nemački list. „Njegov predlog: odvojiti Rusiju od platnog sistema Svift i zamrznuti evropske obveznice od ruske centralne banke. Mnogi šefovi država EU su bili zabrinuti, ali je na kraju Evropska komisija podržala taj potez“, piše Velt. Istovremeno, bivši ministar finansija Vasilev prisustvovao je sastanku ministara finansija EU u Parizu. I oni su bili neodlučni, kaže Vasilev. Svi su još uvek bili u šoku od napada. A onda je Vasilev održao govor. Ne o brojkama i ekonomskim posledicama, već o tome šta Putin podrazumeva pod „denacifikacijom Ukrajine“. „Rusi su to uradili u Bugarskoj posle Drugog svetskog rata, pobili su hiljade ljudi, profesora i sveštenika“, kaže Vasilev. I on je vodio kampanju da se odluke hitno donesu. Učesnici sastanka potvrdili su Veltu da je bugarski ministar preokrenuo raspoloženje. Dva dana kasnije, Brisel je sproveo mere. U krugovima EU se priča o „bugarskom predlogu“. Kako je došlo do dogovora o dizelu Vasilev priča Veltu i o sastanku Svetske banke u Vašingtonu u aprilu. Tamo mu je predstavnik Ukrajine rekao da su ostali bez goriva. Vasilev je, kaže, podstakao Lukoil u Bugarskoj da izvozi višak nafte u Ukrajinu, odnosno oko polovine proizvedenog goriva. Tadašnji ministar finansija Asen Vasilev rekao je za Velt: „Bugarska je postala jedan od najvećih izvoznika dizela u Ukrajinu i povremeno je pokrivala 40 odsto ukrajinskih potreba.“&nbsp; Pri tom je Bugarska do kraja prošle godine bila stoprocentno zavisna od ruskih isporuka i stoga nije učestvovala u embargu EU na naftu. Izgledalo je kao da je Bugarskoj stalo samo do sebe – ali Petkov i Vasilev su to izdržali i odbranili svoju poziciju u Briselu. Velt dalje piše da je „malo verovatno da je Moskva znala za isporuke dizela ukrajinskoj vojsci. U svakom slučaju, cisterne su mesecima nesmetano putovale tamo amo.“ Međutim, Kremlj nije prevideo da je Bugarska, pod premijerom Petkovim i ministrom finansija Vasilevim, vodila masovnu kampanju za Ukrajinu. Još u maju Moskva je pokrenula sajber napade, pokušala da podmiti članove parlamenta i da se infiltrira u vlast. Gasprom je još 27. aprila ukinuo isporuku gasa Bugarskoj kao prvoj zemlji u EU. Kako navodi Velt, premijer Petkov je u roku od 24 sata rešio stvar i organizovao dva tankera sa tečnim gasom iz SAD – po istoj ceni po kubnom metru koju je tražio Gasprom.&nbsp; Petkov sada objašnjava zašto je Vašington bio spreman da to uradi. „U razgovorima sam jasno stavio do znanja da su tankeri politički signal celoj Evropi da uvek postoje načini da se izađe iz zavisnosti od Rusije.“ Petkov je završio posao dovršetkom gasovoda prema Grčkoj, dodaje Velt.&nbsp; dr (welt)

small_63319258_303.jpg

thumbnail_63319258_303.jpg

63319258_303.jpg

Bugarska tajno snabdevala Ukrajinu municijom i naftom

Švedsko državno rudarsko poduzeće LKAB nedavno je objavilo senzacionalnu vest: kod grada Kirune na severu zemlje otkriveno je više od milion tona retkih zemnih metala, ruda koje su jako važne u današnjoj elektronici. Nalazište nazvano po poznatom švedskom geologu Peru Geijeru nalazi se u švedskom delu polarnog pojasa, za koji se već decenijama zna da je bogat retkim metalima. Rudarsko preduzeće LKAB inače već ima najveći rudnik gvožđa u Evropi. Retki metali obuhvataju sedamnaest teških i lakih metala koji su posebno važni kod obnovljivih izvora energije i modernih tehnologija koje štite životnu sredinu i klimu. Potrebni su među za proizvodnju vetro-turbina i električnih automobila. Iako su rude nazvane retkim zemnim metalima, ima ih puno po raznim krajevima sveta. Ali, vađenje i obrada su vrlo komplikovani i skupi, a i štetni za okolinu. Uvoz iz Kine Iako je EU u velikoj meri zavisna od tih sirovina, retki zemni elementi se u Evropi za sada niti vade niti prerađuju. Te sirovine se uvoze iz Kine. Kina raspolaže najvećim zalihama, slede Vijetnam, Brazil, Rusija. Kina je svetski šampion i prerade i oplemenjivanja retkih elemenata. Po navodima US Geological Surveya, u januaru prošle godine je više od 60 odsto proizvodnje retkih zemnih metala otpadalo na Kinu, slede SAD (16 odsto), Mjanmar (9) i Australija (8). „Pronalazak je dobra vest za Evropu i za klimu“, kaže izvršni direktor LKAB Jan Mostrem. Prema proceni preduzeća, nalazište u Švedskoj je jedno od najvećih takvih u Evropi i moglo bi postati važan oslonac za klimatski neutralnu proizvodnju u Evropskoj uniji. Geografkinja Juli Klinger je pak sumnjičava. „Svaki put kad se objavi novo nalazište retkih zemalja, govori se u superlativima. Zato je važno pomno osmotriti podatke“, kaže profesorka na Univerzitetu u Delaveru za DW. Komplikovana dodela koncesije Suzdržan je i Nabil Manšeri, direktor Globalnog udruženja industrije retkih elemenata. „Ekonomski gledano, još se ne radi o zalihama“, kaže Manšeri za DW. „Potrebna su još brojna bušenja i testovi. Još nemamo sve informacije o kvalitetu ruda.“ Profesorka geografije Klinger smatra da može proći još deset do petnaest godina dok rudnik ne proradi. „To je tako ne samo zbog dozvola, iako one često navode kao obrazloženje. Otvoriti novi rudnik je izuzetno veliki građevinski i tehnički napor“, kaže ona. U Evropskoj uniji postoje visoke regulatorne prepreke za vađenje i proizvodnju važnih sirovina. Švedsko rudarsko poduzeće LKAB zahteva od EU da ubrza postupak dodele koncesije. „Ako stvarno želimo da unapredimo proizvodnju koja neće biti štetna za klimu, moramo naći puteve da proces znatno ubrzamo“, izjavio je direktor LKAB-a Mostrem nakon otkrivanja nalazišta. Važni i za fosilna goriva I direktor udruženja Manšeri kaže da je pokretanje rudnika tek pola posla. „Mora se izgraditi i prerađivačka industriju“, kaže on, napominjući da proces izolacije i oplemenjivanja retkih metala troši puno energije. Stručnjaci smatraju da je to kritično pitanje, jer se retki elementi koriste u brojnim industrijama štetnim za životnu sredinu. „Iako se u javnosti stalno naglašava značaj retkih metala za zelenu tehnologiju, te sirovine su važne i za rafinerije nafte i za primenu u vojnoj industriji“, napominje Klinger. „Trenutno ni u EU ni drugde ne postoji politika koja bi zabranila upotrebu ovih materijala u sektorima koji su štetniji za okolinu“, naglašava Klinger. „Ako rudarska preduzeća kao LKAB zahtevaju da se ubrza postupak dobijanja koncesije, onda moraju postojati propisi EU koji bi sprečili da proizvodnja sirovina ide ne-zelenim sektorima“, zaključuje naša sagovornica.

small_62607866_303.jpg

thumbnail_62607866_303.jpg

62607866_303.jpg

Retki zemni metali: Dug je put do rudnika i prerade

„Obično su nastupali vrlo pristojno“, kaže Volfgang Šomburg o ratnim zločincima. U njihovom ponašanju pred sudom ili pred medijima retko se vide njihova dela. Šomburg je bio prvi nemački sudija u međunarodnim krivičnim sudovima koji su se bavili zločinima u Jugoslaviji i Ruandi. Kaže, tamo su na kraju završili i visoki funkcioneri poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, iako se u početku nije očekivalo da će ruka pravosuđa uspeti da ga dohvati. Zato bivši sudija za nemački javni servis ARD kaže da je moguće da jednog dana pred sudom bude i danas nedodirljivi Vladimir Putin. Ukrajinci bi takav proces pratili s velikim očekivanjima. Tetjana Gončaruk, koja brine o ratnim izbeglicama u Berlinu, to zna iz mnogih razgovora sa žrtvama i njihovim rođacima: „Iznenadilo me da su i deca tako jasno rekla: Putin mora biti kažnjen!“ Moguć postupak u Haagu Prema univerzalnoj nadležnosti za ratne zločine, Putin bi čak mogao biti optužen i pred nemačkim sudovima – ali ne dok je predsednik. Pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu pak taj imunitet ne važi. No u Hagu nisu moguća potpuna suđenja u odsustvu, a suđenje u odsustvu ne bi mi bilo svrsishodno, kaže Šomburg. On čak ne isključuje mogućnost hapšenja Putina. „Nekoliko tajnih službi u svetu u ovom trenutku intenzivno razmišljaju. Do sada je, ako se to politički htelo, bilo moguće uhapsiti nekoga, bilo legalno ili ilegalno. To ne bi bio prvi put“, kaže Šomburg. Ovaj pravnik veruje da bi se našlo materijala za optužnicu protiv Putina zbog genocida i zločina protiv čovečnosti. Kako pojašnjava, za samo komandovanje ratnih dejstava nije moguće suđenje u Hagu već se moraju dokazati konkretni zločini. Ukrajina i baltičke zemlje traže zato formiranje posebnog suda pred kojim bi i sam akt agresije bio dovoljan za pravne posledice. Politički i pravno gledano, međutim, to je kontroverzno i ​​komplikovano. Šomburg takođe strahuje da bi poseban sud tražio vremena dok se uspostavi i da bi oslabio ulogu Međunarodnog krivičnog suda. Međutim i nemačka šefica diplomatije Analena Berbok založila se za novi tribunal koji bi mogao da tereti rusko rukovodstvo zbog agresije. Desetine hiljada postupaka u toku U vezi s ratnim zločinima, ukrajinsko državno tužilaštvo već vodi desetine hiljada slučajeva. Svaki pojedini slučaj mučenja, silovanja ili ubistva mora biti dokumentiran – na takav način da će sudovi prihvatiti dokaze i svjdočenja čak i za naredne godine ili decenije. Istrage su teško moguće u područjima pod ruskom okupacijom ili tamo gde se vode borbe. Ali čim ukrajinske trupe ponovno zauzmu područja, počinje istražni rad. Kao i u svakom krivičnom postupku, obavlja se uviđaj i razgovori sa žrtvama i svedocima, prikupljaju ostaci municije, procenjuju snimci i podaci s mobilnih telefona. Istražitelji su suočeni s golemim izazovom. Zato su nemačka vlada i druge zemlje ponudile Ukrajini pomoć. Pred Međunarodnim krivičnim sudom trebalo bi dokazati Putinovu direktnu odgovornost. Veliku bi ulogu mogle odigrati i njegove javne izjave. Ako bi bio osuđen, maksimalna kazna koja mu preti je doživotni zatvor. „Nije onako kako to ponekad znamo iz Nemačke, da vas puste nakon petnaestak godina. U mnogim slučajevima to znači da osuđeni zapravo ostaje u zatvoru do kraja života“, kaže Šomburg. Značenje za žrtve Za građane Ukrajine od ogromne je važnosti da se ratni zločini legalno rešavaju, kaže Tetjana Gončaruk iz Savetovališta za ukrajinske izbeglice u Berlinu. „Svi rođaci imaju pravo da znaju istinu o tome šta se dogodilo njihovim kćerima ili sinovima – jesu li ubijeni ili mučeni“, kaže Gončaruk za ARD. Također je za žrtve i njihove porodice važno da počinioci odgovaraju te da postoje i odštete, dodaje ona. Tu je i nada da suđenje visokim funkcionerima u međunarodnim institucijama – pre svega Putinu – šalje signal da ratovi i ratni zločini neće ostati nekažnjeni. To bi također bilo odlučujuće za buduće odnose između Ukrajine i Rusije i, sa stajališta mnogih Ukrajinaca, preduslov za bilo kakvo približavanje. „Rusko društvo i rusko vođstvo moraju reći: 'Da, mi smo to uradili. I to je bila greška'“, smatra Gončaruk. „Tek tada možete razmišljati o pomirenju, ali to neće biti lako i za to uvek treba vremena.“ zi (ARD)

small_63990953_303.jpg

thumbnail_63990953_303.jpg

63990953_303.jpg

Putin u Hagu – nemoguća misija?

„Iza fine fasade elegantno odevene mušterije može se kriti monstrum“, kaže jedna od tri seksualne radnice, sa kojima smo razgovarali na ulici, na severu Moldavije. „Marijanu su obesili, Natašu udavili. Više ne znam baš tačno kako je Julija umrla. Taneu su tukli do smrti, našli su njeno telo uz seoski put. Telo jedne seksualne radnice su bacili u kanal. Kada su ga našli, njen identitet su mogli da ustanove samo na osnovu odeće“, priča jedna od tri seksualne radnice. Moldavija je jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, ima manje od tri miliona stanovnika i preko petnaest hiljada seksualnih radnica. Skoro trećina radi u glavnom gradu Kišinjevu. Muški seksualni radnici nisu obuhvaćeni statistikom. Jedna anketa u Moldaviji pokazuje da 88 odsto ispitanika ne želi čak ni da se nađe u blizini žena koje se bave prostitucijom. Prostitucija je ovde ilegalna, žene ne mogu računati sa zaštitom institucija. Ako se sazna čime zarađuju novac, moraju da plate kaznu od stotinak evra. Seksualne radnice sa kojima smo razgovarali pričaju nam o strahu i poniženjima. Često ih noću love policajci s džepnim lampama, one se skrivaju po žbunju. Mušterije ih često ponižavaju, biju i zlostavljaju. Najveći broj tih žena kaže da su se odlučile za posao iz očaja i siromaštva – to je bila jedina mogućnost da prehrane porodicu i da prežive. Ukrajinke imaju sopstveno mesto Ulica Calea Basarabiei – Besrabijski put – u glavnom gradu poznata je po tome da sa obe strane pet kilometara seksualne radnice čekaju mušterije. Različite grupe su međusobno podelile područje. Jedna seksualna radnica koja se tim poslom bavi već dvadeset godina kaže da nove, mlade prostitutke čak na početku bivaju oterane: „Nama je već 36 ili čak 46 godina, a muškarci, koji ovde traže seks, uvek daju prednost mlađim, pa ih mi oteramo.“ Priča da su se nakon početka rata u susednoj Ukrajini na ulicama Kišinjeva pojavile grupice Ukrajinki, ali njihov posao organizuje podvodač. „One rade samo noću, uvek na istom mestu.“ I ostale moldavske seksualne radnice kažu da nemaju podvodača i da same sa mušterijama dogovaraju cenu. Dok luksuzne pratilje zarađuju i po nekoliko stotina evra za jednu noć, žene koje čekaju na ulici dobijaju od 10 do 15 evra po mušteriji. Što je manji grad u kojem rade, to se manje zarađuje. U gradiću od 30.000 stanovnika cena je samo pet evra. U manjim gradovima, kaže seksualna radnica kojoj je četrdesetak godina, nije samo cena problem: „Svi imaju loše mišljenje o ženama kao što sam ja i tretiraju nas loše. Već sam hapšena i morala sam da platim kaznu, policija zna čime se bavim. Posebno je teško našoj deci, jer u školi i na dvorištu između blokova, rugaju im se kada se igraju, jer im je majka prostitutka.“ Kaže da je izabrala taj posao jer nije imala drugi način da zaradi novac. „Mnogi misle da je prostitucija najjednostavniji način da se zarade pare. Ko kaže tako nešto, nema pojma koliko je teško ženi koja prodaje telo da ponovo pronađe svoju telesnu i duševnu ravnotežu.“ „Potrebna nam je šansa da na drugačiji način zaradimo novac. Svi se odnose prema nama bez poštovanja, vide u nama nešto prljavo i gadno. Dešava se da nas tretiraju gore nego kriminalce koji ubijaju ljude“, priča ona. Pored devojaka na ulici postoje i takozvane „apartmanske devojke“, koje usluge nude kod svoje kuće ili idu mušterijama. Često je reč o studentkinjama ili udatim ženama, čija bliža okolina ne zna čime se bave. U tu grupu spada Dijana koja ima nezaposlenog muža i dvoje male dece. Ona ima stalni posao i radi prekovremeno. Ali plata od 172 evra jednostavno nije dovoljna za četvoročlanu porodicu. Zato je počela da se bavi prostitucijom. „Sve bih učinila da mi deca ne ostanu gladna. Vodim dva života, niko ne zna za moj drugi posao. U životu moje dece ja sam uprkos tome veoma prisutna, ja sam dobra majka“, priča ona. Olga je silovana sa 12 godina Svih pet „apartmanskih devojaka“ sa kojima smo razgovarali udate su i imaju decu. Ne žele da njihova okolina nešto čuje o „paralelnom životu“. Mnogo se boje dana kada bi to izašlo na videlo. Ali ni jedna ne želi da se odrekne novca koji tako zarađuju. Prema istraživanju nevladine organizacije Act for Involvement, oko polovine seksualnih radnica u Kišinjevu bile su u detinjstvu ili ranoj mladosti žrtve seksualnog nasilja. Olga koja se bavi prostitucijom 26 godina, ispričala je da ju je u dvanaestoj godini silovao muž njene nastavnice. Ona to nije nikome rekla jer je silovatelj pretio da će da je ubije. „Nisam ništa rekla jer sam se jako plašila. Tako sam i došla do toga da spavam s muškarcima za pare.“ Prema jednom izveštaju Ujedinjenih nacija o razvoju Moldavije, oko 2,7 odsto tih žena su zaražene virusom side. Bivša luksuzna pratilja nam priča da su u njene mušterije spadali predstavnici političke i privredne elite. Ne zna ko od njih joj je preneo sidu. Zaraza joj je oduzela mogućnost zarade. Počela je da nudi seksualne usluge za hranu. Postala je alkoholičarka, jednom je bila u komi u bolnici. Najviše žali što je zbog ponude da se bavi seksualnim uslugama napustila studije medicine. Najveći broj žena koji se u Moldaviji bave prostitucijom nemaju završene škole, potiču iz siromašnih porodica i veoma teško pronalaze drugu vrstu posla. Neke žene plaćaju kazne za prostituciju, druge mogu da ih zaobiđu. Primer je Larisa koja se prostitucijom bavi 26 godina. Ona je poreklom iz Pridnjestrovlja, koje se 1992. uz pomoć Rusije otcepilo od Moldavije. Pošto nema moldavsku ličnu kartu, onda i ne mora da plaća kazne. Novcem koji je zaradila prostitucijom u Kišinjevu svom sinu je za 17. rođendan kupila stan. Trenutno renovira kuću u Pridnjestrovlju, između poseta mušterija stalno telefonira sa majstorima koji montiraju novo grejanje. Ima 47 godina i želi da za tri godine „ode u penziju“. Za razliku od Larise, Iraida je već dvesta puta platila kaznu zbog bavljenja prostitucijom. Kada je na ulici razgovarala sa novinarkom čekajući mušterije, bila je već u osmom mesecu trudnoće. Kod kuće ima još dvoje dece. Njen muž je u zatvoru zbog trgovine narkoticima: „On će biti u zatvoru između sedam i petnaest godina, dakle moram se sama pobrinuti o deci.“ Mnoge seksualne radnice sa kojima smo razgovarali šokirane su činjenicom da je sve više maloletnih osoba koje se bave prostitucijom. I to iako seks sa maloletnim osobama u Moldaviji važi kao pedofilija i sankcioniše se zatvorom. „Najmlađe devojčice imaju tek 12 godina“, priča seksualna radnica iz gradića u centralnoj Moldaviji. „Policija to zna, verovatno znaju i socijalni radnici, ali niko ne radi ništa da bi ih izbavio. Pomislim da bi muškarci takođe morali da imaju par temeljnih moralnih principa.“ *tekst je plod dugoročnog novinarskog istraživanja u kojem je učestvovala i dopisnica Dojče velea Violeta Kolesnik. Novinarski tim je razgovarao sa preko 40 seksualnih radnica u Moldaviji.

small_64334705_303.jpg

thumbnail_64334705_303.jpg

64334705_303.jpg

„Marijanu su obesili, Natašu udavili“

Ukoliko Rusija bude vojno poražena u Ukrajini, to bi za nju moglo da znači i proterivanje iz Pridnjestrovlja. Ta paradržavna tvorevina na levoj obali Dnjestra u Moldaviji već tri decenije je pod ruskom kontrolom i predstavlja, kako se često ocenjuje, „crnu rupu“ Evrope. Tezu o povratku Pridnjestrovlja pod kontrolu Moldavije otvoreno pominje i kijevska štampa bliska vlastima. U Ukrajini je prepoznato da je Pridnjestrovlje pretnja po nacionalnu bezbednost, piše novinar Sergej Sidorenko u listu Evropejskaja pravda. On podseća da je Kijev decenijama tolerisao separatističku tvorevinu uz svoju granicu – da je čak sa njom ulazio u prljave aranžmane. Duga je istorija žmurenja Kijeva na mutne poslove najmoćnijih ljudi Pridnjestrovlja, regiona koji u velikoj meri zavisi od šverca ka Odesi i drugim ukrajinskim lukama na Crnom moru. Temelj je udaren još devedesetih, kad je ukrajinski predsednik Leonid Kučma uz veliku pompu primio prvog „predsednika“ Pridnjestrovlja Igora Smirnova. Kučma je za to imao isplativ razlog – njegov zet je trebalo da vodi veliku proizvodnju čelika u separatističkom regionu. Kišinjev odbacuje vojno rešenje Od početka ruske agresije na granici Ukrajine ka Pridnjestrovlju stoje ukrajinski tenkovi. Tako je zapravo odsečen ovaj pojas zemlje dug dvestotinak i širok jedva tridesetak kilometara. Režim u Tiraspolju, glavnom gradu Pridnjestrovlja, žali se na „ekonomsku blokadu“ i poziva Moskvu upomoć. Scenario koji su separatisti priželjkivali – uspešni ruski blic-krig i geografsko povezivanje Pridnjestrovlja sa Krimom, Donbasom i Rusijom – danas deluje kao nemoguća misija. Moldavsko rukovodstvo u Kišinjevu odavno je stalo na stranu Ukrajine u ovom ratu. Moldavija je, prema nekim računicama, primila najviše izbeglica po glavi stanovnika. Doduše, proevropske vlasti u Kišinjevu veruju da za Pridnjestrovlje mora da se nađe mirno rešenje koje ne ugrožava „evropski put“ zemlje. Pod predsednicom Majom Sandu je Kišinjev – zajedno sa Kijevom – dobio status kandidata za EU. Sandu misli da bi njena zemlja mogla zbilja da pristupi Uniji do kraja decenije. „Krvava agresija Ruske Federacije protiv Ukrajine učvrstila je Moldavce u želji da po svaku cenu izbegnu rat“, piše ukrajinski novinar Sidorenko. „To je jednostavan odgovor na ideju koja dolazi iz Ukrajine, naime da ukrajinska vojska pomogne Moldaviji da se otarasi separatizma i Rusa u Pridnjestrovlju. Kišinjev ni pod kojim okolnostima neće pristati na prisustvo ukrajinske vojske na svojoj teritoriji“, dodaje on. Međusobna zavisnost zbog energenata Pridnjestrovlje, faktički otcepljeno od Moldavije nakon raspada Sovjetskog Saveza 1991/92, do danas je baza za dve hiljade ruskih vojnika. Oni se nikada nisu povukli, uprkos brojnim obećanjima Kremlja. Tamo se nalazi jedno od najvećih skladišta oružja Evrope sa navodno 20.000 tona oružja i municije iz sovjetskih vremena. Od početka rata u Ukrajini, Kišinjev je odredio rekordni budžet za vojsku i zaštitu vazdušnog prostora. Očekuje se isporuka oklopnih vozila tipa Pirana iz Nemačke. Ipak, moldavsko rukovodstvo ne pominje mogućnost vojne intervencije u Pridnjestrovlju. Ne govori se čak ni o ekonomskom pritisku na skoro izolovani region. „Svi smo u istom čamcu. Ne treba da ga izbacimo iz ravnoteže“, rekao je nedavno Oleg Serebrijan, zamenik premijera Moldavije zadužen za reintegraciju. Moldavija naime još zavisi od električne energije iz elektrane Kučurgan sa druge strane Dnjestra. Ta elektrana pak zavisi od ruskog gasa koji Kišinjev prosleđuje u Pridnjestrovlje. Naizgled perverzna konstrukcija – da Moldavija finansira opstanak separatističke tvorevine na svojoj teritoriji – zapravo je rođena iz nužde. Zemlja bi bila u mraku bez struje iz Kučurgana. U Kišinjevu se grozničavo radi na oslobađanju od zavisnosti od struje iz Pridnjestrovlja i gasa iz Rusije. Ako bi to uspelo, onda bi Pridnjestrovlje samo palo nazad u okrilje Moldavije, nadaju se vlasti. Jer, bez šverca preko Ukrajine i gasa preko Kišinjeva, Pridnjestrovlje sa oko 350.000 stanovnika išlo bi prema bankrotu. I ne bi moglo bez matične države.

small_48714091_303.jpg

thumbnail_48714091_303.jpg

48714091_303.jpg

Ako Rusija izgubi, Pridnjestrovlje nestaje?

Komisija EU danas i sutra (12. i 13. januara) sastaje se u Kiruni. To je prvi sastanak u okviru švedskog predsedavanja Savetom EU. I baš iz tog rudarskog gradića na krajnjem severu Evrope stigla je danas dobra vest. Ovo je dobra vest, ne samo za LKAB, region i švedski narod, već i za Evropu i klimu, piše u saopštenju LKAB. Državna švedska rudarska kompanija LKAB otkrila je značajno nalazište retkih metala na severu zemlje – prema sopstvenim izjavama, najveće do sada poznato nalazište u Evropi. Prema ovoj kompaniji, u blizini Kirune se nalazi više od milion tona oksida retkih metala. LKAB tamo upravlja rudnikom gvožđa koji postoji već 130 godina i gde se kopa 80 odsto te rude u Evropi. pročitajte još:Kako će Nemačka smanjiti ogromnu zavisnost od Kine? Ovo nalazište bi moglo da postane važan element za proizvodnju važnih sirovina koje su apsolutno ključne za zelenu tranziciju, rekao je izvršni direktor LKAB Jan Mostrom. Retki metali su neophodni za brojne ključne tehnologije i koriste se u električnim vozilima, vetroturbinama, mobilnim telefonima i kompjuterskim čipovima. Nalaze se na vrhu liste kritičnih resursa i uključuju metale kao što su neodimijum, disprozijum i prazeodimijum. Zbog energetske tranzicije i povećanja elektromobilnosti, potražnja se povećava. pročitajte još:Borba za sirovine budućnosti: blago u jednoj državi Prema nemačkom institutu za ekonomska istraživanja, Nemačka i EU zavise od više od 90 odsto isporuka retkih zemalja iz Kine. U toj zemlji se nalaze najveća svetska poznata nalazišta, međutim, Kina ograničava izvoz, što veoma ljuti Zapad i stvara probleme. Do eksploatacija će proći još mnogo godina Teško je uporediti nalazišta u Kini i ovo nalazište tek otkriveno u Švedskoj, rekao je šef LKAB-a Mostrom. Razlog je taj što je veličina kineskih napoznata. Jasno je, međutim, da je nalazište u Švedskoj takođe veliko u međunarodnom poređenju. pročitajte još:Da li Turska stvarno ima ogromna nalazišta retkih metala? Međutim, prema LKAB-u, put do moguće eksploatacije metala će biti dug. Prvi korak je podnošenje zahteva za dozvolu. Planirano je da se to uradi kasnije ove godine. Imajuči u vidu druge procese izdavanja dozvola u industriji, verovatno će proći najmanje deset do 15 godina pre nego što se zaista počne eksploatacijom i sirovine budu mogle da se plasiraju na tržište. dr(afp,rtr)

small_64364391_303.jpg

thumbnail_64364391_303.jpg

64364391_303.jpg

Švedska: otkriveno najveće nalazište retkih metala u Evropi